Roditelji, kako Vašoj deci odmažu privatni časovi?

Dragi roditelji, retko koji nastavnik danas će odbiti da i po nekoliko puta objasni Vašem detetu ono što mu nije jasno. Naravno da ima i takvih, ali na nivou statističke greške (ovo govorim iz ličnog iskustva, odnosno posle pet godina rada u tri kolektiva). Većini nas je drago kada dobijemo povratnu informaciju od učenika, pa makar ona bila i negativna, makar morali nešto da objašnjavamo i deset puta.

Ono što se najčešće dešava je da učenici ne prate čas, a posle, ili i dalje nisu zainteresovani da nauče, ili se stide da kažu da im nešto nije jasno jer to sugeriše da nisu pratili na času. Nekad ohrabrivanje, od strane nastavnika, da se izjasne po pitanju nastavne jedinice deluje ali je češće odgovor ćutanje i ignorisanje.

Moj iskren savet je da se angažujete tako što ćete ohrabrivati dete da pita kada mu nešto nije jasno (što povlači za sobom da će biti motivisanije da se uključi u tok časa), ili da sami dođete da porazgovarate sa nastavnikom ako se dete žali da ne shvata gradivo, umesto da po automatizmu decu šaljete na privatne časove. Ono što time postižete, osim finansijskog gubitka, jeste da se učenik jos više isključi na školskom času jer zna da će mu ISTO to biti kasnije objašnjeno na privatnom času. A verujte, u pitanju su iste informacije, samo što školski čas može biti zanimljiviji jer pruža mogućnost za interesantnije metode i oblike rada (da učenici sami zaključuju, individualno, grupno ili u paru, i td.), a privatni čas se svodi na tradicionalnu frontalnu metodu gde je predavač centralna figura časa i suvoparno izlaže gradivo, što školstvo danas pokušava da izbegne i zbog čega je deci škola toliko ,,dosadna“.

Da ponovim još jednom, plaćanje privatnih časova samo ohrabruje učenike da na školskom času ne prate. Takođe, osiromašuje potencijal učenika da prevazilaze komunikativne probleme tako što će se izjasniti ukoliko nešto ne razumeju, a to je veština koja će im služiti u svakoj vrsti poslovanja kasnije u životu.

Roditelji, zašto Vaša deca nemaju pojma šta im predajem?

Želim da predstavim proces učenja, vežbanja i provere znanja kako bih malo približila javnosti šta se dešava po školama. Prve dve etape će biti urnebesno dosadne jer sam morala da se do detalja vežem za konkretan primer.

1. Etapa – Obrada i uvežbavanje. Nastavnik sam engleskog jezika. Radimo razliku između prostog i trajnog sadašnjeg vremena. U pitanju su dva vremena koja se učestalo koriste i u govoru i u svim pisanim oblicima engleskog jezika, dakle ne podučavam ih nečemu što neće koristiti. Kako se grade ta dva vremena su već učili (ali ne i naučili, videćete zašto), te prvo odvajam dva časa da ih podsetim, odnosno ponovo obradim građenje prostog i trajnog sadašnjeg vremena. Viču da im nije jasna promena glagola TO BE. Pokušavam da im objasnim da, nažalost, tu nema objašnjenja, već se uči napamet, odnosno usvaja kroz vežbu i upotrebu (napravim paralelu da se ne može objasniti promena glagola JESAM u srpskom jeziku, već mora da se usvoji na isti način). Smišljam stotine primera, nalazim i o svom trošku kopiram što interesantnije materijale za vežbu, najavljujem test i odvajam dve nedelje za uvežbavanje razlike. Časovi izgledaju tako što je 30% odeljenja već shvatilo i dosadno im je, a 70% se upinje svom snagom da mentalno budu na nekom drugom mestu i ne prate šta se dešava na času, dok ih ne prozovem da uz moju pomoć urade vežbu, izvedu dijalog ili nešto slično, a i tada su prisutni samo tih par minuta i čini mi se da se ulažu svestan napor da zaborave i to što su instant shvatili što pre.

2. Etapa – Provera znanja. Prošlo je dve nedelje, mole me da odložim test pošto nisu spremni. Odlažem test i još nedelju dana vežbamo. Dajem test i pola odeljenja dobija jedinice (za dva tačna odgovora od 15 dajem dvojku). Po Pravilniku o ocenjivanju, kada više od pola odeljenja dobije jedinice, mora da se poništi test, što i radim, zakazujem dopunsku i naredne dve nedelje sedim sama u učionici i nadam se da će učenici kojima sam predložila da pohađaju dopunsku nastavu doći. Posle te dve nedelje ponovnog uvežbavanja na regularnim časovima jer niko nije došao na dopunsku uz neverovatnu lepezu izgovora, ponovo dajem test i opet pola đaka dobija jedinice. Verujte mi, da su 15% vremena pratili na časovima, svi bi imali petice. E, sada sam već stisnuta vremenom, zakonski sam obavezna da imam četiri ocene u toku polugodišta a prvu još nisam dala posle dva meseca zbog opisane situacije, tako da svima koji su dobili jedinice dajem dvojke i upisujem ocene u dnevnik.

 3. Etapa – Želje, čestitke i pozdravi. Sada kreću roditelji. Taman da gricnem užinu na petominutnom odmoru jer sam naredna tri odmora dežurna, dolazi dvoje roditelja, prvi viče da ja ne znam još ko je on i njegovo dete, a drugi se žali kako nisam priznala odgovor АРЕ ДОИНГ, a tačno je napisano. Ja objašnjavam da je napisano ćirilicom, te da nijedan čovek sa engleskog govornog područja ne bi razumeo šta tu piše, kako bi mi roditelj objasnio da mu ne solim pamet jer on zna engleski iz filmova i da je to tačno. Na kraju ovog divnog dana me direktor poziva u kancelariju i kaže:,,Aman, šta je tebi, priznaj to ćirilicom i daj trojke-ćetvorke umesto dvojki, neću da imam problema sa inspekcijom.“ I ja priznam, i dvojke pitam da mi kažu pet reči na engleskom po izboru i dam im trojke.

4.  Etapa – Tuga pregolema. Najgore je što nije meni žao sebe, nego dece. Ja sam taj engleski naučila, usavršavala na fakultetu i u Americi, usavršavam ga i dalje čitanjem, komuniciranjem sa prijateljima iz Amerike i prevođenjem.  Ali će sve te petice i četvorke nekada hteti da pročitaju propozicije konkursa na 99 design-u,  poželeće da prevedu recept, odgledaju film, koriste stranu literaturu kako bi se profesionalno usavršili, pogledaju sample za propratno pismo za konkurs za posao, a neće moći, jer ja sa ovim zakonima i razumevanjem roditelja mogu samo da statiram u tom filmu njihovog onesposobljavanja.